Kad tebe ne bi bilo

Članak

Ponekad se probudim umorna. I tužna.Ni do čega mi nije. Mrzi me oči da otvorim, mrzi me kroz prozor da pogledam. Onda stavim ruku na srce, oslušnem kako kuca i pomislim: i on se sada probudio….i mozda misli na mene! I odjednom, sve mi nekako dođe ljepše: svijet oko mene se prepuni bojama, vazduh zamiriše na narandžu ili na neka daleka mora i ja osjetim kako mi kosom struji neka neobjašnjiva čarolija zvana život.

Jedan veliki mislilac je napisao:˝Zamisli samo koliko je onih koji se nikada nisu rodili!˝
I stvarno, kakav bi to svijet, bez tebe, bio? Ja mislim, čak sam sigurna, da bez mene svijet ne bi ni postojao. Ni bez tebe, takođe. Ni bez bilo koga ko je ikada rođen.

Da nije tvojih očiju, koje i nevidjene toliko volim, sve bi bilo jedan beskrajni mrak. Sunce uopšte ne bi imalo potrebu da izlazi i zalazi, zveijzdama bi dosadilo da sijaju. Da nije tvojih ušiju, sve bi se pretvorilo u gluvu, dosadnu, jezivu tišinu. Ne bi bilo ni muzike, ni automobilskih sirena, ni ljudskih glasova ni školskog zvona. Da nije tebe, ptice ne bi imale kome da pjevaju, trava ne bi imala za koga da miriše. Da nema tebe, snijeg ne bi škripao pod nogama, niti bi kiša udarala o prozore. Mačke se ne bi verale po krovovima, jesen ne bi bila onako sarena. Odžačari ne bi donosili sreću, strine i tetke ne bi imale kome da dolaze u posjetu i vrijeme bi, bez tebe, zauvijek stalo, a to je, valjda, nešto najruznije što se može dogoditi.

Kome bi neki tamo prodavac ponudio svjeze jabuke, da nema tebe? Ko bi sa interesovanjem gledao fudbalske utakmice, ko bi sa slascu popio casu crvenog vina, ko bi uzdahnuo gledajuci zvjezdano nebo, ko bi sanjao najsladje snove o ljubavi, ko bi pozelio da leti, ko bi i najludju nadu smatrao mogucom, ko bi tugovao i ko bi se smijao, ko bi bio vitez i zivotna sreca, da tebe nema? Ne bi bilo ni suza, ni usamljenosti, ni bezbrojnih knjiga, ni tuznih melodija, ni sviranja klavira, ni Pitagorine teoreme, ni podzemnih željeznica, ni svemirskih brodova, ni prekookeanskih putovanja, ni ringišpila, ni omiljenog jela, ni priča sa srećnim krajem, ni budjenja sa osmjehom, ni molitve u tami, ni novogodišnje jelke, ni tvog rođendana, ni bilo čijeg rođendana, i ničeg pod plavom kapom nebeskom ne bi, bez tebe, bilo…

Zato, ako ti se nekada dogodi, a to se obično dogodi svakome od nas, da se, onako kao ja, probudiš s nekom umornom tugom na jastuku, dovoljno je da samo staviš ruku na srce, oslušneš kako kuca, i već ćeš i sam znati koliko mi trebaš i kako je život velika i neobjašnjiva stvar. Imati nadu – to je, valjda, nešto najljepše što se čovjeku može desiti. Ko to ne zna, taj još ništa nije naučio!

Odgovori

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s