Dnevnik o Čarnojeviću

Članak

Njene su ruke blede i tople. Ĉinile su ĉuda te ruke, koje su gramzile za slašću i koje su imale smelosti, lepe, slobodne, ĉarobne smelosti. Njene ruke su palile, robile; njene ruke su me napravile detetom; one su mucale, pevale; one su opijale bele, bestidne, pune smelosti; one su ĉinile lepim i ono što je i na nevesti otužno. A ljubav? Ona je posle došla- ljubav. Videste li je? Ona je magla koja je pala na Rim. U mramoru je i u telesima. Jeste li ĉuli? U ljubiĉastim žilama je. U belim kao labudovi rebrima, i na ĉlancima rumenim od strasti. U Rimu je poprskana krvlju. Ko je taj, ko još ima snage, mladosti i ĉari za ljubav? Ko je taj, ko će i nad toplim, uzburkanim grudima ženskim, orošenim sa kapljicama ledna, luda, besomuĉna, slatka znoja, ostati vedar i mlad? Ah da, ljubav je došla. Sećam se bio je Božić. U tušini ona nepoznata došla je da me uteši, jer sam plakao nad vešalima koja su nicala negde. I znala je dobro šta ĉini. Ne, nikad devojĉe ne može dati te ĉari. Tek jad, oĉaj i želja za izgubljenim dovode do ekstaze. Ne, dok se ne sruši brak, mira biti neće. Za rumene ĉase i prigušene krike, mi smo dali đavolu dušu. Mira, jedna mati, kad ne voli oca deteta svoga, nikad više do smrti naći neće. Ne, nije ljubav Bog, ni životinja, ni ludilo; ona je magla, magla krvi, mladosti i neba. Zavije sve, te je drago živeti. No magla ostaje veĉito teška, puna slasti i bola i vezana sa nebom. Ona je ĉesto plakala. Ah, nije to bio plaĉ, no grdne krupne suze, grozno velike, navru na njene oĉi i uzdrhte na trepavicama, dok se otkinu. I danas kad zažmurim, oblije me neka iznemoglost misleći na taj dan. Osećam njene zapupele obraze na mome ĉelu, osećam grĉenje lakih, tako strašno kao laste lakih ruku, oko moga vrata. Vidim ona ĉista usta, ako ĉista, bez onog bolnog, napornog osmeha draganâ, a na trepavicama dve grdne suze, pa mi je po nekoliko dana tako grozno teško. Da li ima duša ĉasti? Ko zna. Ali telo ima. U crnom ogrtaĉu, sa skromnim odelom – jer sam ja videvši njenu đaĉku sliku, zavoleo to odelo sa suknjicom uvek malo ugužvanom. Oĉešljana, tiha i uplašena, ona će uvek preda mnom stajati kao bolna jedna senka maglovita, kako gleda kroz prozor i tiho kaže: »osam sati… treba da idem«. Da, jesen je. Opet život bez smisla. Sve to ne zavisi od mene ni od nje.

 

Miloš Crnjanski

Odgovori

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s