Isidora Sekulić

Standardno

U ovom šupljikavom i smežuranom dvorcu bujala je neka laka, meka i tiha fantazija, i dok su druga deca napolju grajala i celog leta trčala od tarabe do tarabe za jednim leptirom, mala bleda devojčica sanjala je u buretu svoju robinzoniadu.

Sanjala je o velikim morima po kojima se koralska ostrva ljuljaju kao kotarice cveća. O predelima gde sunčani zraci u teškim debelim viticama padaju na zemlju, i gde nema druge hladovine i svežine do kad morske ptice rašire svoja krila i vodom sa svoga perja poprskaju cveće. Sanjala o strašnoj studi i glečerima iz čijih se pukotina plazi čudna plava svetlost, i osećala da tamo na severu, u onim smrznutim energijama, mora ležati klica i stihija prave večnosti.

U toj truloj kolibici sam naučila da volim ono što ne vidim, ono što nemam, i ono što mora da prođe.


Volela sam sunce, svetlost, leptire, bubice i cvrčke. Volela sam ih nervozno i sa strepnjom, jer sam videla da sunce zalazi, i znala da će za dan ili za nedelju poumirati šareni i ludi leptiri, i da će zamalo popadati mali cvrčci. Popadaće, i vrućina će ih spržiti, i ja ću možda sama izgaziti osušene lešinice veselih mojih pevača.

Malo srce deteta koje još nije znalo ni šta je sadašnjost, slutilo je da ima prolaznost i prošlost, da ima tren kad se vene i pada i hladi, da dolazi čas kad su gordi vilinski konjici što lepršaju tamo visoko pod suncem isto što i tupe slepe gliste što gmižu pod zemljom.

Razvijala se u detetu tuga onih što nikad ne veruju da će se vratiti na mesto koje ostavljaju, i sumnjaju da može opet doći ono što je prošlo.

Telom svojim sam osećala padanje večeri, i kao suncokret okretala svoju malu glavicu za suncem. Ima, dakle, neko prokletstvo da ništa voljeno ne može ostati. Proleti kakva tica, svetla kao rasprsnuta zvezda, pa je nikad više nema. Prhne kakav leptir, šaren kao da je kroz dugu proleteo, pa ga nikad više nema. Možda ima takvo osećanje i među nekim insektima. Piju sunce i kupaju se na suncu, a tihi su i ćute.

 
I ja sam u buretu naučila ćutati kao insekt. Pa i sada još volim taj svet koji ljubi, sveti se, ubija i umire u otmenoj tišini. Gde čovek podivlja kao zver, oni su savladani i nemi kao pobeda strasti. Pod zavesom kakvog mrtvog lista nečujno se svršavaju misterije ljubavi i smrti.
Oglasi

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s