Kurban Bajram

Članak

 

Tvoja žena je pravila zeljanicu sa neba palim prijateljima,
(i to kako samo ona ume)
i tvoja stara školska drugarica je poželela da
slika tvoju ženu.
Bio je Kurban Bajram,
a ja sam jedva disala, hodala i pričala.
Bio je Kurban Bajram,
a ja sam gledala na jedno oko,
osećala jedno koleno i imala jedno rame,
prelazila ulicu i gledala samo na desno.
Bio je Kurban Bajram i na tv-u priča
o hodočasnicima koji su se vratili iz Haadža.
Radnica na pijaci je pričala
kako cveće danas prodaje dobro
jer je Kurban Bajram.
Tvoja žena je tamo negde pravila zeljanicu nekakvim drugim zaboravljenim prijateljima,
a ti si joj rekao da je to uradila kako samo ona ume.
A taj, tog dana u tvoj grad pristigao prijatelj, pitao je
sme li da je fotografiše
pa da svojoj radoznaloj deci pokazuje
kako se pitom kuća čuva na drugom kraju sveta.
Pet minuta kasnije ostavio si poruku
na mojoj sekretarici
nemajući pojma da jedino mogu pričati sa nekom promrzlom Almom, na pijaci na Ciglanama,
koja kaže da cveće ne prodaje za pare,
nego za gazdu.
Bio je Kurban Bajram,
klali su se ovnovi i ja nisam znala da li bih više
plakala za njima ili za tobom,
i nisam znala šta više nema smisla,
njihovi preklani vratovi ili tvoje odsustvo.
Čekao te tvoj glupi parmezan u frižideru,
obilazili su se mezari,
u Sarajevu je bilo minus trista,
a ja nisam umela da odgovorim na pitanje
šta hoću od tebe,
jer sam mogla da pričam samo sa Almom,
Ili vozačem trolejbusa broj 102.
Bio je Kurban Bajram a ja sam shvatala
prokletstvo zvano:
„jedan čovek i jedan miris“
i prokletvo zvano- „jedna brava – jedan ključ“,
i želela da psujem, da te grdim,
da govorim da tako ne ide,
a ti da me smiriš sa- Nemoj, ne valja se,
danas je Kurban Bajram.
Bio je Kurban Bajram,
i bili smo ti i ja, a uopšte nismo postojali.
Baš tako kao što se oko mene slavio Kurban Bajram,
baklava u kućama, kurbani za siromašne,
serdžade na tezgama, kafa u fildžanima,
i bio je praznik mog grada, ali ne i moj,
tako si i ti bio moj čovek, ali nisi bio moj.
I sve je bilo tu, ali nije bilo.
I tuge je bilo, al nije bilo prava na nju.
Prolazio je prvi dan Kurban Bajrama,
a ja sam kroz šaren grad prolazila sasvim bezbojna
znajući da negde na čaršiji ima stara Sejda
koja po ceo dan sedi,
čeka da joj neko nešto da il kaže,
pa onda ona govori kad je ko poginuo, od čega.
I ko je sve za njim posle umro i kako,
i gde je ona to bila kad je zapucalo
i gde su drugi bili,
i šta se pričalo i šta se pisalo,
i tako već godinama i do smrti će,
a možda i posle toga
nekada navrati da kaže koju…
I shvatih u trenu šta to priča, kome i o čemu…
I shvatih šta radi Alma na pijaci…
I o čemu to vozač broj 102 misli
kada kod pekare »As« stoji na semaforu…
Bio je Kurban Bajram,
a ja poznavala samo tri čoveka sa
kojima jedva kad prozborih tri reči
i znala da su mi po nečemu rođaci
jer sam mogla tada samo prodavati cveće,
zaludno pričati
sa golubovima, dok drugi kažu:
Jadna Sejda, neće ona još dugo
Ili da stojim od semafora do semafora…
Tvoja žena je mogla praviti svoju zeljanicu,
stranci su mogli da klimnu pohvalno glavom
i tren kasnije izvuku foto aparat.
Svako je radio svoje.
Samo si ti negde plivao
između naših priče, određenja i tuga,
čestitajući Bajram,
a ne znajući da u gradu žive i Sejda, Alma i ja.

 

Jelena Lukić

2 responses »

Odgovori

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s