Ljubav i cijanid

Članak


Ne zovi me u svoju kuću, u svoje potkrovlje,
okrećući – poput ludaka okrećući –
           dugmad šporeta,
                    kako bi se jednom zauvijek oslobodio
           zavijanja starih vukova iz rerne
                    njihovih olinjalih dlaka,
                    koje te bez prestanka guraju u ruke,
                    noć, poput plikova, kada gasiš
          cigarete duboko u svoje tijelo.

Ne zovi me u svoju kuću, u svoje potkrovlje,
cijepajući – poput ludaka cijepajući –
         medu rešetkama kreveta,
         na vratima, pod čizmom
                    tvoju tibiu i tvoju fibulu
– ja ih čujem preko mobilnog kako se lome –
           kao da si cijepao
staru lovacku pušku svoga oca,
isuviše ljepljivu da bi je mogao ponovo napuniti,
           nakon što je sebi prosvirao mozak
           i, u grču, nakon što je slomio tvoja vrata
                                                              šutiranjem.

Ne zovi me u svoju kuću, u svoje potkrovlje,
jer ja ću doći!
           I iščupaću srce iz grudi,
                      zasjeći ću ga zubima
                      i posuti sa soli
                                 izvađenom pijukom
                      iz mojih suznih žlijezda
           i bacicu ga,
kao što se baca žrvanj,
da bi slomio tvoju tibiu i tvoju fibulu,
                      – na sitne komadiće -,
da bi nagurao duboko u peć
                      tvoj dah od amonijaka
i da bi zauvijek rascijepao
           tvoju glavu divlje zvijeri!

Odgovori

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s