Kad bih se ja pitala

Članak

Proza neuroza

Kao neodlučna mala ptica, proletela je bila misao, i kad sam prestala sa čitanjem i pogledala za njom, shvatila sam da je bila sećanje. Od onih koja otkinu komad živog tkiva, i progutaju bez žvakanja – i ne boli. Na mestu pocepanog kontinuiteta, umesto krvi i bola, poteku emocije od teške patine. Emocije starije od svega što znam. A ne znam tako puno, samo imam osećaj da je puno. Emocije i sećanje u tandemu bez morala, ili obzira, vode poreklo iz detinjstva. I ovo čega se sećam je dom. Od detinjstva nije ništa ostalo. Ni od doma. Kako je to čudno, rekla sam, da je moj najlepši osećaj doma kao dete bila puna kuća ljudi, a danas živim praktično sama, izolovana. I po sopstvenom izboru. Čudno.

Ptica se rodila među stranama jedne knjige. Knjigu čitam po drugi put za godinu-dve, i sada mi je još lepša. Venice Observed

View original post još 163 riječi

Odgovori

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s