Solitude

Članak

Proza neuroza

Usamljena sam. U gomili od 1, ili 1,000. Ova prva gomila – bliska, poznata – je poslednja teritorija koju sam izgubila. I ja sam ovde, na prazno mesto, došla sâma. Za mnoge korake sam našla ime ‘izbori manjeg očajanja’. Svako zna takve korake, jedino što kod većeg broja ljudi oni vode ka ljudima. Meni je bilo lakše da skrenem na drugu stranu. Nije bilo lako, već lakše. Bila sam lenja, dakle. Za priznanja ovakvog kalibra se vredi osamiti na vrhu gore, provesti koju deceniju na oblaku. I nadati se nečem substantivnijem, nečem što će poslužiti u času velikog preračuna. Samo što priznanja nikada ne dosegnu visoku crtu. Ovo konkretno je nasmejalo čak. Uostalom, ako na uzanoj stazi koja ne izgleda da vodi nikuda (osim ka očiglednom) smeh svrati povremeno kao slobodni agent i uvek dobrodošla diverzija, stvari nisu tako loše.

I nisu. Ali nisu dobre. A sve što…

View original post još 726 riječi

Odgovori

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s