Za solo ptice

Standardno

Proza neuroza

Pre nekoliko nedelja našla sam se bila na glavnoj stanici metroa, Yonge & Bloor, koja u svako doba dana ima muzičare. Violončelista koji je svirao tog dana mi je poznat. Sretala sam ga više puta, na toj stanici i jednoj drugoj. Azijac, stine građe, obeležen nečim čiji skript ne bih želela da čitam. Violončelo u njegovim rukama živi život samo jedan, on povremeno ispusti jauk, ohrabri ga da ništa ne ostavi za sledeći put,  jer ovo sada je uvek jedan jedini put – i efekat na obične ljude ume da bude dramatičan. Tog dana nisam žurila, i pustila sam bila jedan voz da prođe. Stajala na najboljem mestu u toj dvorani niske tavanice i širokog pojasa. Zatvorila oči. Suze naviru lako ovih dana. Zvuk je bio tako jasan, prekrasan. Setila se onog široko publikovanog događaja od pre nekoliko godina kada ja Džošua Bel nastupao incognito u metrou u Vašingtonu.

Članak se…

View original post još 395 riječi

Oglasi

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s