Queen Nefertiti Was Caucasian

Neko to od gore vidi sve…

ZiGood

Nekada je na Svetoj Gori živio jedan monah. Svakodnevno je bio u alkoholisanom stanju i postao je uzrok sablažnjavanju hodočasnika.

Jednog dana je umro i neki vernici su, osećajući olakšanje, otišli kod vidovitog starca Pajsija Svetogorca da mu prenesu, s posebnom radošću, da je konačno rešen ovaj veliki problem.

Otac Pajsije im je odgovorio da zna za smrt monaha, jer je video ceo legion anđela koji su došli da mu preuzmu dušu. Hodočasnici su se čudili i negodovali, a neki od njih su pokušavali da objasne starcu Pajsiju o kome je reč, misleći da ih starac nije razumeo.

Starac Pajsije im je ispričao:

“Ovaj monah je rođen u Maloj Aziji, neposredno pre progona stanovništva, kada su Turci otimali svu mušku decu (tzv. Danak u krvi). Da bi ga sačuvali, roditelji su ga nosili sa sobom na žetvu, a da ne bi plakao sipali bi mu malo rakije u mleko posle čega…

View original post još 164 riječi

The Writer- Charles Bukowski

neatly

the night comes

in-

my same nurses,

and here comes

a cat,

meyow,

and here comes a man

with a face like the side of a

mountain,

and here comes this

and here comes that-

people driving into special driveways,

free for an instant

until the morning’s alarm

clock,

and I’ve done what?

I’ve sat here all day at this

window.

just think what interesting deaths

they have met.

yes.

I’ve lived in their

factories.

I know what it means to be desparately tired,

tired beyond tiredness

and now I know what it means to be sitting inside of

the mind

alone

like some bird in a cage.

the landlady brings me a bowl of soup;

they think I’ve gone

mad. have

I?

neatly the night comes

down.

my own death is as interesting as

any.

I live in a factory of poems and

stories;

if I do not produce good wares

all kindness toward me  will

end. no man stands

free. but I am freer than

most:

the bird flies and whirls about the cage

then lands upon his swinging stick,

rock rock rock

little miserable

eyes.

Kako je „brate“ ubilo romantiku

Danas nije moderno iskazivati emocije jer ljudi to ne umeju da cene. Tako kažu neki. A ja izgleda genetskim kodom predodređen da budem kontraš kažem da se prave emocije ne mogu prećutati. Kad su prave one trče iz nas kad drugima jer im nije mesto u tišini, več u sreći koja proizilazi iz deljenja. Samo tada, u dvojstvu, u mnoštvu, imaju svrhu, jer niko nije srećan u samoći već samo kad sebe deli sa drugima.

Ako umeš iole smisleno da vodiš rečenicu više nisi okarakterisan kao rečit, ako se ne bojiš da iskažeš svoje emocije više nisi emotivno zreo, sada se sve to podvodi pod kategoriju patetičan. Izgleda da danas jedino oni muškarci koji govore što je češće moguće „brate“, koji se poštapaju šatrovačkim i koji zveckaju ključevima od kola i zvuče prihvatljivo. Danas bi Mika Antić, Laza Kostić, Dis i Kiš bili obični patetični pičkopaćenici. Drkadžije.

Rekli bi im…

View original post još 298 riječi

Prostori stvaranja – maštarije u sobi, maštarije u kafeu

Anna Vissi <3<3<3

Mislite li da smo sami u kosmosu?

Horizonti humanosti. Uređuje - MARJAN HAJNAL

Mislite li da smo sami u kosmosu?

Ne žurite sa odgovorom, idemo na kratko putovanje…

   

1. Ovo je zemlja! Ovde ti živiš.

2. Ovako izgleda tvoje susedstvo, solarni sistem.

3. Ovo je distanca izmedju Zemlje i meseca. Ne izgleda puno daleko, zar ne?

4. RAZMISLI OPET! Izmedju njih mogu komotno da stanu sve planete našeg solarnog sistema…

5. Ali hajde da pričamo o planetama. Ta mala zelena mrlja bi predstavljala Severnu Ameriku kada bi se našla na Jupiteru.

6. A evo i Zemlje, tačnije 6 Zemlje, u poredjenju sa Saturnovim prstenom:

7. Čisto radi poređenja, ovako bi Saturnov prsten izgledao oko Zemlje:

8. Ovako izgleda kometa na koju je nedavno spuštena izviđačka sonda u poređenju sa Los Angeles-om:

9. Ali sve je to ništa u poređenju sa našim suncem.

10. Ovako mi izgledamo sa površine meseca:

11. Sa Marsa …

12. Pogled iz Saturnovog prstena:

13. Neptun, 4…

View original post još 396 riječi

Splash Me Across The Sky

Writers Envy

Splash me across the sky,
Throw me upon the universe,
Let me shine upon your face
As the light of a trillion stars,
Your past, your present, your future.
Scatter me upon the ground and kneel,
Kneel and plow your fingers into my grains,
Feel my billions of years of Earth.
I blow my wind upon your skin,
Fill your sails,
Billowing white clouds
Waft you across the universe,
Floating on in a reverent dance with God.

View original post

Čitaju samo oni koji se još uvek nadaju

Pusti da ti odsviram nešto na tastaturi, da ti pikselizovanom kičicom crtam slova po ekranu, da ti šapnem nešto iako sam bez glasa. Ne tražim to zato što imam mnogo toga da ti kažem, već zato što danas većina bira ćutanje i tišinu. Ja ne umem. Pogotovo ne pred zlobom i nepravdom koje vilene napolju. Danas ako ne kažeš ono što misliš, neko će ti reći kako moraš da razmišljaš, ako ne kažeš svoj stav glasno i jasno, neko će ti ga nametnuti, ako ne odbraniš svoju reč, neko će ti tuđe staviti u usta. Zato pišem.

Danas se spokojan život plaća izdavanjem sopstvenih principa, dostojanstven život se plaća izneveravanjem svojih ideala, a harmonija se plaća u mesu. U onom mesu naših izgriženih jezika svaki put kad smo hteli da kažemo istinu, kad smo hteli da ustanemo i odbranimo se, jer kapitalizam počiva na masovnoj grobnici naših kastriranih jezika i…

View original post još 539 riječi

Ako uzmemo…

Ako uzmemo ono što vidimo
mašine koje nas izluđuju,
ljubavnike koji se na kraju mrze,
tu ribu na pijaci,
što zuri naviše u nas,
cveće koje trune,
muve u paukovoj mreži,
ulične nerede,
urlike lavova u kavezu,
klovnove zaljubljene u novčanice,
nacije što pomeraju ljude kao pione,
dnevne lopove sa prelepim
noćnim ženama i vinom,
pretrpane zatvore.

Uobičajeno nezaposlene,
anemičnu travu,
ljude dovoljno stare da vole grob.

Te stvari, i druge, pokazuju
kako se život klati na istruleloj osovini.

Ali ostavili su nam malo muzike
i govornički šou na uglu,
čašicu viskija,
plavu kravatu,
džepno izdanje Remboovih pesama,
konja koji juri kao da mu đavo uvrće rep,
i onda je tu ponovo ljubav
kao tramvaj koji na vreme stiže
iza ćoška,
grad koji čeka,
vino i cveće,
voda što šeta preko jezera
i leto i zima
i leto
i leto
i opet zima.

Charles Bukowski