Šta me to privlači, šta me očarava na fotografijama koje volim?
Verujem da je, naprosto, reč o ovome: fotografija je za mene, na određeni način, mesto Konačnog Suda, ona predstavlja svet kakav se pojavljuje poslednjega dana, Dana Gneva. Nije reč o pitanju subjekta, ne želim da kažem da fotografije koje volim predstavljaju nešto strašno, ozbiljno ili čak tragično. Ne, fotografija može da prikazuje lice, predmet, bilo koji događaj. To je slučaj sa Donderom koji je, poput Roberta Kape, uvek ostao privržen aktivnom novinarstvu i često praktikovao ono što bi se moglo nazvati fotografsko flânerie (ili „tumaranje”): šetanje bez cilja i fotografisanje onoga na šta se nabasa. Ali „ono na šta se nabasa” – lica dveju žena koje prolaze biciklima u Škotskoj, izlog prodavnice u Parizu – pozvano je, uručen mu je poziv da se pojavi na Sudnji Dan.
Da je tako od samog početka istorije fotografije, pokazuje, potpuno jasno, jedan primer.
Sigurno poznajete čuveni dagerotip Boulevard du Temple, koji se smatra prvom fotografijom na kojoj se pojavljuje ljudska figura. Srebrna ploča predstavlja Boulevard du Temple koji je Dager fotografisao sa prozora svog studija u vreme najveće gužve. Boulevard je trebalo da bude prepun ljudi i kočija, pa ipak, s obzirom da su aparati u to vreme zahtevali izuzetno dugačko vreme ekspozicije, od čitave te mase u pokretu ne vidi se ama baš ništa. Ništa, osim malog crnog obrisa na trotoaru, u donjem levom uglu fotografije. Reč je o čoveku kome glancaju čizme, pa je ostao nepokretan dovoljno dugo, blago podignute noge kako bi stopalo naslonio na banak čistača cipela.
Ne bih bio u stanju da izmaštam prikladniju sliku Konačnog Suda.
Gomila ljudi – štaviše, čitavo čovečanstvo – prisutna je, ali se ne vidi, jer se sud odnosi samo na jednu osobu, samo na jedan život: upravo taj a ne neki drugi. Na koji način je anđeo Sudnjeg Dana – koji je i anđeo fotografije – opazio, uhvatio, ovekovečio taj život, tu osobu? U najbanalnijem i najobičnijem gestu, gestu glancanja cipela! U sudnjem času čovek, svaki čovek, prepušten je zauvek svom najsvakodnevnijem i najbednijem gestu. Pa ipak, zahvaljujući fotografskom objektivu, taj gest je nabijen težinom čitavog jednog života, taj nevažan, pa čak i nezgrapan stav sažima i skuplja u sebe smisao čitavog postojanja.
Verujem da postoji tajna veza između gesta i fotografije. Moć gesta da sakupi i sazove čitave redove anđeoskih snaga nalazi se u fotografskom objektivu, ta moć u fotografiji ima svoj locus, svoje ovde i sada. Benjamin je jednom prilikom napisao, u vezi sa Žilijenom Grinom, da on predstavlja svoje likove u gestu punom sudbine koji ih prikiva neopozivošću paklene onostranosti. Verujem da je pakao o kojem ovde govorimo paganski, a ne hrišćanski. U Hadu, senke mrtvih beskonačno ponavljaju isti gest: Hision okreće svoj točak, Danaide uzaludno pokušavaju da donesu vodu u probušenom krčagu. Ali nije reč o kazni, paganske senke nisu proklete. Večno ponavljanje ovde je šifra apokatasstasisa, beskonačnog svođenja računa postojanja.
To je eshatološka priroda gesta koju dobar fotograf zna da uhvati. A da ne oduzme ništa od istoričnosti i posebnosti fotografisanog događaja. Mislim na ratne dopise Dondera i Kape, ili fotografiju istočnog Berlina napravljenu sa krova Reichstaga prvog dana nakon pada zida. Ili na fotografiju, kakva je ona, opravdano čuvena, autora nouveau romana – od Sarotove do Beketa, od Simona do Rob-Grijea – koju je 1959. napravio Dondero ispred Editions de Minuit. Sve ove fotografije sadrže jasan istorijski beleg, neizbrisiv datum, pa ipak, zahvaljujući naročitoj moći gesta, ovaj beleg sada upućuje na neko drugo vreme, aktuelnije i urgentnije od bilo kojeg hronološkog vremena.
Ali postoji, na fotografijama koje volim, još jedan aspekt koji ni po koju cenu ne bih želeo da prećutim. U pitanju je zahtev: subjekt prikazan na fotografiji od nas nešto zahteva. Pojam zahteva mi je posebno drag i ne treba ga mešati sa činjeničnom nužnošću. Čak i ako je osoba na fotografiji danas potpuno zaboravljena, čak i ako je njeno ime potpuno izbrisano iz ljudskog sećanja, uprkos tome – štaviše, upravo zbog toga – ta osoba i taj lik zahtevaju svoje ime, zahtevaju da ne budu zaboravljeni.
Mora da je nešto od svega toga Benjamin imao na umu kada je, govoreći o fotografijama Kamerona Hila, napisao da slika prodavačice ribe zahteva ime žene koja je nekada bila živa. Možda zbog toga što nisu mogli da podnesu ovo nemo obraćanje, posmatrači su pred prvim dagerotipima morali da skrenu pogled u stranu, osećajući da ih portretisane osobe posmatraju. (U kancelariji u kojoj radim, na komadu nameštaja pored pisaćeg stola, stoji prislonjena poznata fotografija lica brazilske devojčice koja kao da me strogo gleda i ja znam, sa apsolutnom sigurnošću, da je ona ta koja mi sudi i koja će mi suditi, kako danas tako i poslednjeg dana).
Dondero je jednom prilikom, iako im se divi, izrazio rezervu prema dvojici fotografa: Kartije-Bresonu i Sebastijau Salgadu. Kod prvog vidi preteranost geometrijske konstrukcije, a kod drugog estetske perfekcije. Obojici suprotstavlja koncept ljudskog lica kao priče koju treba ispričati i geografije koju treba istražiti. U istom smislu, zahtev koji dolazi sa fotografija i od nas traži objašnjenje, za mene nema ničeg estetskog. Pre će biti da je reč o zahtevu za iskupljenjem. Fotografska slika je uvek više od slike: ona je mesto razmaka, sublimni razlaz između čulnog i inteligibilnog, između kopije i stvarnosti, između uspomene i nade.
U vezi sa vaskrsnućem telesnog, hrišćanski su se teolozi pitali, ne uspevajući da iznađu zadovoljavajuće rešenje, da li telo vaskrsava u stanju u kojem se nalazi u trenutku smrti (možda staro, ćelavo i bez jedne noge), ili u mladalačkoj očuvanosti. Origen je prekinuo ove beskrajne rasprave tvrdnjom da ne vaskrsava telo, nego njegovo obličje, njegov eidos. Fotografija je, u ovom smislu, najava slave tela.
Poznato je da je Prust bio opsednut fotografijom i da je svim sredstvima nastojao da dođe do fotografija osoba koje je voleo i kojima se divio. Jedan od momaka u koga je bio zaljubljen kada je imao 22 godine, Edgar Obe, poklonio mu je, na njegovo uporno zahtevanje, sopstveni portret. Na poleđini fotografije napisao je u obliku posvete: Look at my face: my name is Might Have Been; I am also called No More, Too Late, Farewell (Pogledaj moje lice: moje ime je Mogao Je Da Bude; zovu me i Ne Više, Prekasno, Zbogom). Posveta je svakako pretenciozna, ali savršeno izražava zahtev koji oživotvoruje svaku fotografiju i dokučuje stvarno koje neprestano iščezava, nastojeći da ga iznova učini mogućim.
Fotografija zahteva da se sve ovo pamti, fotografije svedoče o svim ovim izgubljenim imenima, poput knjige života koju novi anđeo otkrovenja – anđeo fotografije – drži u rukama do kraja svih dana, to jest svakog dana.
Profanacije- Giorgio Agamben
aleksandra sergejevna 